Триптихон за Србијанку

 I

Кумови су нам дошли у госте. Кум ради у фармацеутској фирми, и стално нам доноси некакав рекламни материјал. Најчешће хемијске и неке свеске. А то ја волим, увек буду неке кул хемијске. Једном ми је донео неку белу мајицу која ми је била мала, а једном и неки будилник, не знам где је сада тај будилник. Сада нам је поново донео неке најлуђе хемијске. Једна може да пише зелено и црвено, а има и жути илуминатор са друге стране, иди јеботе, каква је то хемијска. Има онда нека са као цветом на врху, та је срање. Али је једна кул, једна је кључна. Зелена је и на месту где друге хемијске имају дугме за увлачење мине у тело, ова има нешто што личи на лоптицу скочицу. Од истог таквог је материјала. Пази молим те. И сад, главно, када лупиш тај део налик лоптици скочици мало јаче о нешто, о сто, о чело или о бутину, скочица почне психоделочно да светли једно пет секунди. Сјебано. Ја сам си је лупио у главу и гледао како светли једно седам пута узастопце. Онда сам схватио да ми се кења и понео сам у клоњу свеску Мартија Мистерије. Извалио сам да Дилан Дог мало личи на Марка Кешеља, а Марти мало личи на Жарка Ракочевића. Не баш сасвим, али на Жарка Ракочевића са мањим, свињским очима. Када сам се вратио у собу лупио сам се врхом хемијске још неколико пута и гледао у светлећу лопту. Добра хемијска, јеботе.

У среду ће Алекс Марић искидати Цибону.

II

У страну се склањам
мењам ума стања
концентрација тања
Весна ме Пешић гања

Маринковић Сања, Татоњачка бања

Упадам на снимања
попут Веста Кања
глава поред пања
клоња поред срања

Маринковић Сања, Татоњачка бања

Која, Буца, Мања
Сава је све мања
свима је до смејања
номинована Тања

Маринковић Сања, Татоњачка бања

Четр'ес' динџи пања
пуно поштовања
смарам се до свитања
јер знам да не сањам

Маринковић Сања, Татоњачка бања

III

У једно предвечерје ја гледам Дневник и тамо видим да је мој председник отишао да посети Кину. Кинези су лепо угостили мог председника, то се у прилогу види. Види се и да је председник доста виши од свих Кинеза. Он тамо разговара са њима, а они њему показују знаменитости Кине. Ја тад баш помислим како би било добро видети војску Теракота и како бих ја желео да је видим. А онда председника покажу како гледа Кинески зид. Мој председник је одушевљен. Онда каже: "Овај зид је велика инспирација за мене и мој народ." И ја тада даљинским управљачем променим на некакав спортски канал и гледам утакмицу белгијске лиге.

Шта је ово који курац?

Извините што сам вулгаран, али ШТА ЈЕ КОЈИ ЈЕБЕНИ КУРАЦ ОВО?

Да, океј, буквар је, нисам глуп. Али, зар ово треба да сачека мале истраумиране прваке када први пут у свом животу узму уџбеник у руке? Ова језива безноса и босонога деца? Ово чудовиште од голуба? Дивите га колики је када може да носи двоје деце на репу! И сав је дегенерисан - колика му је ова проклета глава? И где су му ноге божемесачувај? Господе! Замислите у реалности овакав призор. Хорор људи! Огромна голубија глава која има само реп од екстремитета (и нека закржљала крила додуше), а на тај реп упртила двоје деце без носа и ципела. Хара градом! Машу деца цвећем као, прослављају живот, дочекују прваке у школу, идила. Зајеби то, ја бих побегао кући и спустио ролетне истога момента када бих видео овакву летећу Годзилу на небу . И за шта се њих двоје уопште држе? За голубову главуџу? Или балансирају између живота и смрти? Не желим ни да замислим. Једноставно, ово није исправно. И када сам кретао у први разред, сећам се, на памет ми није падало да овај плави монструм може бити голуб. Где му је кљун побогу?

Мислим да буквар више није овакав, тј. његове корице, мислим да су промењене. И хвала небесима да јесу. Можда је ова слика покушавала да представи неку деструкцију коју су носиле деведесете, санкције, рат, немам појма, али, свакако, на ђаке прваке позитивно утицала није.

Анаграми, анаграми

Анаграм је врста игре речима у којој је циљ од старог направити нови појам користећи свако од његових слова по једанпут. Ја сам данас уместо учења покушавао да саставим што више анаграма могу, а за тему сам узео своје име и презиме – Никола Новаковић. Успео сам да саставим неколицину. Неки су смешни, неки бесмислени, неки делују озбиљно у дубокоумно, али су заправо, једноставно, глупи. Уз неке мало криптичније добићете и кључ за тумачење. Инспирацију сам добио гледајући неки шоу Димитрија Мартина на Јутјубу, па сам се тако у прво време веома депримирао што су моји анаграми петсто пута лошији од његових, док нисам схватио да је његово име, и његов језик доста погоднији за тако нешто. Или сам барем успео да убедим себе да је тако. Дакле, анаграми.

- Ћана В. воли ко нико.
И њена подваријанта: Ћана воли ко Винко.


- Он нови лик Воћака.
Под премисом да су Воћке некакав спортски тим или тв-серијал.
Резерва: Нови, и клон Воћака.

- Вокали ко ноћ. Вани.
Попут неке симболистичке песме.

- Ноћ. Никакав ловио.
Такође делује дубоко.

- Наћо. Во. Кило вина.
Овај би могао послужити као мени за какву бахату вечеру на којој се за предјело једу наћоси, за главно во на ражњу, а вино се точи у великим количинама.


- Алка: „Нови – ко воћни!“
Замислите Алку Вуицу како рекламира нове Степ сокове тако што лаже да су као воћни and you’ll get the idea.


И, за крај, два обећавајућа у почетку, али замало непрецизна.

- Лавић вона ко нико.
Због овога ми је већ жао што се, на пример, не презивам Њоваковић – ценим да бих имао најбољи анаграм личног имена на Балкану. „Лавић воња ко нико!“ – колико би то само добро било!

- Ћави около Нинква.
Овај анаграм описује хипотетичку ситуацију у којој би се сусрели везњак Барселоне Ћави Ернандес и десни бек Црвене звезде Павле Нинков не некој њиховој међусобној утакмици. Ћави би, разуме се, прошао око њега, а ја бих се итекако поносио анаграмом свога имена. Али не, ја се, нажалост презивам Новаковић, а не Новаковоић.


Из свега могу закључити да ми је име захвално за анаграме, с тим што нема ниједно 'е', а 'ћ' ми је, разуме се, представљало највећи проблем у већини анаграма. Ако нађете да сам у неком погрешио, пријавите у коментарима; ја сам све проверио, надам се да нема грешака. А ако знате још и неки нови, такође, слободно напишите. Мада не знам, постоји ли још неко на овом свету са жељом да пише анаграме на тему мог имена и презимена?

* * *

Волим и палиндроме, речи које се читају исто и од почетка и са краја, тако да очекујте и један пост са њима. За сада, ево једног teaser-а:

-„ОК 'е Џокер“, рек'о Џеко.
Гледао сам Келн-Волфсбург, када је Џеко дао гол, па сам се сетио да имам негде записан овај палиндром, тако да сам га ископао специјално за ову прилику.

Ах, ти, у Србији (скоро па) непознати, хрватски хип-хоп албуми

Увек је било тог ривалитета. Где се ради бољи хип-хоп, западно или источно од Дрине. Вероватно зато што је таква музика и постала популарна у време тих свих ратова и срања. Прво је озбиљно почело овде, код нас, у Београду: Гру, Who Is the Best?, Robin Hood, Sunshine и цела та екипа која је унела ову музику на Балкан. Док се тамо, западно, није устоличила сјајна загребачка генерација предвођена групом Tram 11 (General Woo и Target), а у Сплиту легендарни TBF. E, тада су они били бољи, и то баш доста. Загребачки музичари окулљени око Blackout пројеката радили су нешто што је представљало врх брате европске хип-хоп понуде, а први албум TBF-a, Ping-pong (Umjetnost zdravog đira), се и данaс може препознати као огромни утицај у многим албумима младих хрватских бендова. Београд, Србија, вођство поново преузима око 2002. када подземље београдских предграђа у фокус избацује талентоване извођаче попут Бед Копија, Прти Бее Гееа, Београдског Синдиката, Ви Ај Пија. И то је вероватно последња доминантна локална сцена на овим просторима, јер после ње почиње сива фаза ех-yu хип-хопа проузрокована што неким за земље у транзицији карактеристичним губитком вољног момента, што простом чињеницом да данас свако може да скине софтвер за нула, купи микрофон за петсто динара, и ради реп™.

Стога, када би се данашња ситуација сагледала, делује да због никад већег броја извођача ова музика код нас цвета. Но, када би се она сагледала са позиције квалитета, не бисмо дошли до тако добрих закључака, о не. И онда, шта нам друго преостаје, него да копамо. Добар реп нам сигурно неће искочити у новинама, на радију, на Пинку. Морамо да тражимо. Јер, од толиког мора демо и не-демо полуопскурних псеудомузичара, једноставно мора излетети и покоји добар. И ја онда копам, шта ћу?! Блејим на разноразним форумима, под принудом читам коментаре неких мутних замало-духовитих познавалаца материје, и гледам да набодем нешто пристојно, да ми неко здрав препоручи нешто смислено. Муке Божије, шта да вам више говорим.

И данас вам, овако неочекивано лепог расположења, несебично на увид нудим два у Србији (скоро па) непозната, хрватска хип-хоп албума. И један онако познат.

Kandžija – Narodnjaci

Упс, не ти народњаци. Пардон.

Канџија је двадесетчетворогодишњни осијечки репер, а ово му је дискографски деби. Добре дикције, доброг флоуа, репује о свему што живот једног Осијечанина може да чини – женама, бициклу, трулој ситуацији у једном транзиционом друштву, народњацима, али на сву срећу без оног кретенског „јао што ја мрзим народњаке, јеботее уа турбо фолк“ става који одликује гомилу дебилних младих по Београду. Одличне битове је скупио, али морам да признам да не знам да ли их је он, или ко их је уопште радио (зато што наравно нисам купио оригинал него сам га једноставно скинуо, што никако није лепо). Да закључим, свака препорука, одличан летњи албум, нећу да вам дајем линк ко јадник неки, скините га сами, нађите га у Гуглу, нисте глупи ваљда.

Sett – Vodič kroz život za bezbrižne

Ихх, тек за Сета мало ко овде зна. А за то нема ваљаног разлога, никако. Овај албум му је софмор, први се звао Demo za demos и није нарочито добро прошао. Овај албум хвата све што поштен алтернативни хип-хоп албум треба да ухвати – јако добре лоу-фај битове, али баш јако добре (не бих знао ко их је радио), продоран флоу када се бацају паметне и смислене риме. Песме о врућини, женама, вешти репрезенти, песме о гистро револуционарима – Сет их има све. Кажу да га зову хрватски Slug, дефинитивно не без разлога.

И да, Сет овај албум нуди на бесплатно скидање, ово је његов блог – ту пронађите линк.

General Woo – Takozvani

General Woo, својој мајци вероватно познатији као Срђан Ћук је врло вероватно највећи хрватски МС икад. Тачка. Из Вуковара је дошао је у неком тренутку у Загребу и постао носилац те већ помињане загребачке генерације. Сирове уличне риме, набадајући флоу и она припроста јасност у хип-хоп изразу која се не може научити – то је оно што чини Вуа великим. Са својим саборцем Таргетом урадио је два класична албума хрватског репа који се несмањеном жестином слушају и данас. Први његов соло албум после тога јесте овај, Takozvani, изашао 2002. И људи су га одједном замрзели, уплашили су се промене у звуку битова, тематске промене у реповима. Као, Ву се продао, као „види га овај шта трипује да је звезда“. А он баш није то урадио, он је бацио још тврђи албум на њему креирајући јединствену пост-пост ратну атмосферу из перспективе истог оног „квартовског штакора“ какав је и био увек. Једина промена је била понека куна која се сада налазила у његовом џепу. Неправедно запостављен албум, скините и њега обавезно.

Laminat knjige

Stavljali smo laminat u gajbi prošli vikend, i da bismo ga stavili kod ćaleta i keve u sobi, morali smo da pomerimo neku jezivu ormančinu. Taj orman je pun nekih polupocepanih, prašnjavih knjiga između ostalog. Te sve knjige smo nabacali na dvosed u dnevnoj dok se sranje s laminatom u sobi ne završi. To veče, ostanem ja poslednji budan, gledam belgijsku ligu ili takav neki kurac i setim se da bih mogao da preturam po tim škart-knjigama. Dosta njih uopšte nisu škart. Dosta su teško vnugo. Neki priručnici/udžbenici iz engleskog koje je keva dovukla ko-zna-odakle, neke priče za decu u nekom hrabra-četa-Jovančeta tripu, neki komunistički propagandni romani a la Lelejska gora, neki Slavko-davi-vuka-golim-rukama fazoni, Bog bi znao šta sve. Ja sam u toj gomiletini svačega, po ne znam zaista kom kriterijumu, probrao i u svoju sobu odneo sledeće:

• Priča o kmetu Simanu (Andrić, totalni mindfuck što sam to uzeo, ne znam, da se podsetim osnovne valjda),
• Novi Bog ljubavi (Prever, neke dve zbirke, aj' kao),
• Za kim zvono zvoni (Hemingvej, nisam čitao),
• Kad su cvetale tikve (Mihajlović, pretpostavio sam da treba),
  
• neka zbirka raznih stvari Nušić-Domanović-Cankar (izdavač Mlado Pokolenje - sve je jasno),
• Looney Tunes (Basara, podnaslov: manično-paranoična istorija srpske kniževnosti 1979-1990. - obećava),
• Krvlju žigosano (Hugh Penekost, izdanje Zagreb 1946. (!); potpuno kul korice - neka crna ruka udara pečat; genijalni podnaslov: Kriminalni roman; zaista ne znam zbog čega sam izabrao)
• i poslednja, apsolutni biser Laminat-knjiga edicije, monumentalno delo izvesnog Pavla Matića - Deda Miloje (prorok iz Pomoravlja) : Biće tumbanje po celom svetu!

Malo detaljnije o ovom poslednjem. Knjižica od oko stotinak stranica, autor je svojevremeno bio urednik Nostradamusovog nedeljnika ili kakve slične revije (kaže u delu tačno, da sada ne tražim). Ukratko, čiča Miloje iz Pomoravlja je njegov najveći uspeh kao prorok-skauta. Pavle Matić Miloja sasvim slučajno sreće početkom osamdesetih i čiča mu otkriva budućnost koja se, naravno, bez problema zbila, vezanu za, što njegov privatni život, što globalnu geopolitičku situaciju. Knjiga je objavljena 1991, treba imati na umu. Elem, čiča je predvideo sve. Jebeno sve! Od toga kako i gde će umreti otac Pavla Matića do izbora Leha Valense za predsednika Poljske. To je naravno sve zapisao prekaljeni Matić i "objavio u novinama" (ne navodi se niti jedan datum, naslov ili broj časopisa). Polako, tačna proročanstva Milojeva, na mestu glavnog motiva dela počinje da zamenjuje slobistička propaganda i teorije o nebeskom narodu. Sloba se projavljuje kao "jedini kandidat uz koga je Bog", Srbi i Rusi kao jedini čisti i dobri narodi na Zemlji, itd. Neprocenjiv istorijski izvor za razumevanje situacije u kojoj se naš narod našao početkom devedesetih godina prošlog veka, a može poslužiti i kao veoma zabavna razbibriga u vreme dokolice.

O Miloševiću: "Nemoj da narod pogrešno s’vati al’ jedini koj’ vredi od ovi što su na vlas’ i od ovi sto ’oće da otmu vlas’ je Milošević. On je jedini u stanju da se nosi sa đavola. On nikako ne sme da padne. Ako ga smene, sa Srbiju je gotovo!"

O Kosovu i Amerikancima: "Ovo sto se buska dole je samo varka. Prvo ce da naciljaju Vojvodinu"

P.S. Moj primerak je u svakom slučaju bolje očuvan od ovog, tako da sam preko ove aukcije mogao zaraditi najmanje 100 dinara.

http://www.limundo.com/aukcija-Bice-Tumbanja-Po-Celom-Svetu---Deda-Miloje-6327

P.P.S. Sledi leto, samim tim i manjak mojih fakultetskih obaveza tako da postove možete očekivati češće. Sve najbolje!

P.P.P.S. Nisam pisao ćirilicom isključivo zato što sam se zajebao, ova promena nema nikakve veze sa izmenjenim ideopolitičkim stavovima. :D

И ми коња за трку имамо

Ево једног малог кошаркашког интермеца написаног са намером да вам заголицам пажњу пре већ најављене ултимативне биографије Новице Величковића чији је радни наслов: "Новица Величковић - Од дрипца до најбоље четворке Европе".

* * *

Ко је гледао култни филм Тонија Кеја "Америчка историја Х" из 1998. године сигурно се сећа дијалога у којем се затвореник црнац и затвореник нациста препиру око америчке кошарке док разврставају веш. Крај је осамдесетих и на врхунцу је ривалитет Лејкерса и Селтикса. Црнац, наравно, подржава Лејкерсе у којима углавном црнци и играју, а белац, са друге стране, Селтиксе, у којима су већина белци. У једном тренутку, скинхед испрозива Лејкерсе како су најружнија екипа која је играла икада кошарку.

И ја ту лепо изгуглам, те нађем слике Лејкерса из Меџиковог доба. Ворти, Рембис и, наравно, Џабар. Стварно су ружни, мајку му. Али, сетим се ја, ликови су, бре, прави Бекстрит Бојси (или пре Џексон Фајв) у односу на састав Хемофарма из Вршца у сезони 2008/09. Људи моји, Владан Џо Вукосављевић, Бојан Крстовић, Милан Мачван, Миливоје Божовић, Миљан Павковић, Бобан Марјановић и ново појачање, Мартон Бадер дижу концепт ружног кошаркашког тима на виши ниво.

Срећа да Хемофарм нема пуно загрижених навијача, иначе би ово био чист зицер за свакога ко хоће да се спрда са њима.

Прасац Неша

Једном давно у једној земљи живео је прасац Неша
Више кила имао је него ли популација Бангладеша

Позамашне масе главе, закржљалих ногу и проширеног ануса
Због стомака није могао погледом допрети до свог ситног фалуса

На питање што дрвени штап га увек прати
Проширени анус одговор ће дати

Силним гроктањем је свој тор распалио
И грокториком оштром неколику прасад придобио

Роштиљске кобасице јео, са мотора падао
Много је предузеће од његове кумовске приватизације страдало

На Пинку клавир свирао, Сријем Хрватској давао
У парламенту земље се псовао и одмарао

Лагодним животом живео је прасац Неша
Јер увек имаше некога да му чува леђа

Здружила се веприна са људима правим
Сад сам ја на власти, сада сам ја главни

Васколика прасадија радујe се сада
Јер сигурнији је прасац Неша више но икада

Грокће он и сере широм земље целе
Запосео вепар штампу, интернет и теве

Кобаје сада тамани, у блатишту се брчка
Јахаћу вас драги Срби, док не стрефи ме срчка



P.S. Моја прва песма на блогу је слободног стиха и сумњиве риме, склепана је на брзину, али се надам макар да је порука коју носи више но јасна. Овај пост долази као мали поклон верној и многобројној публици која чита моја дела пре велике студије и ултимативне биографије о најбољем кошаркашу Васељене, о Новици Величковићу, чије је писање у току. Поздрављам вас, живи били.

Као када је било златно доба

"Екипа стигла" изашла је 2002. године. Први и једини (за сада) албум српских реп икона В.И.П. (Високо Изнад Просека). То је био јебени golden age српског репа; први Синдикат, први Ајзаков, први Прти Бее Гее албум, класик до класика. И он се завршио, голдн ејџ. (Сад репују овакви монголоиди.)

А 2002. ја сам био шести-седми разред. И како онда да се не ложим на В.И.П. Тад су били врући. Имали су издавачку кућу која је радила пуном паром, свирке по целој Србији, радио емисије у ударним терминима, јебени филм у којем су играли главне улоге! И урадили су албум. И он је постао класик српског репа за сва времена! И онда... Ништа!

Вероватно су почели да се зајебавају, крцкају ту неку кинту што су зарадили, мрзело их да снимају. Најављивали нови албум као да је Half Life 2. Милион гостовања, сарадњи, микстејпова, али никако нешто конкретно. Чуо сам да су сад и у војсци, престао сам искрено и да се надам да ће тај албум икада бити снимљен и издат.

И онда, пре 3 дана, на неком форуму, налетим на ово. И поново се наложим. Брате, као кад сам био шести разред.

Исцурела им песма. Није још завршена, али види се да вреди. И да ће бити тог албума.
Не вадим ову ствар из Winampa. И сада једва чекам да чујем албум. Као некада, када је било златно доба. Као када сам био шести разред. Ја сам од "Екипа стигла" завршио основну, средњу, уписао факс. Брате.

Trivia:
Реља из В.И.П.-ја је ишао у исто одељење у Светом Сави са Марком што је смувао дебелу Ену из Великог Брата. Ох, Господе.

P.S. Свима који славе - Мир Божији, Христос се роди!

Најбоља је улична мудрост

Кренуо у Хектор на Прти Бее Гее, треба испред клуба са неким да се нађем. Било је разбијање од свирке, али није о томе пост.
Изађем испред зграде, видим бели медвед рикнуо од хладноће. Идем, набио капу преко пола очију, набио и уста и нос у крагну од јакне само ми се очи виде, руке у џепове и гиљам ка станици. Станем, пролази седамдесет три и скоро сви људи који су на станици уђу у тај бус. Који бедак, значи да је деведесет пет прошао мени испред носа.
Чекам, прилази ми човек. Нижи од мене, здепаст, глават толико да му се види и преко капе. Као: "Јел прошао осамдесет девет?" 'Де знам јеботе, сад сам дошао пре секунд на станицу, мислим се. И ко још икад игде иде јебеном осамдесет деветком? "Немам појма, сад сам стигао на станицу. Али мислим да има негде око 11 последња радним данима, не знам како је данас (недеља је)", скроз културно објасним.
И ту ти се ја грдно зајебем.
"Ма знам и ја, иде увек последња негде између пола 11 и 11, кад се возачу ћефне. Па реко' ако је прошла (у том тренутку је, на пример, 10.35), да идем ја на деведесет петицу да не чекам по овој хладноћи", каже неким феминизираним гласићем, са мало јужна пруга нагласка. Ја само неутрално климнем главом, и погледам на другу страну, да не долази случајно мој бус.
"Е, да те питам, јел теби хладно, можда?" Ау, јеботе. Овде се већ замислим мало. "Како није, -8 је.", тупо кажем. "Е, а мени је исто хладно, не можеш да верујеш, сав се смрзнем, ја сам иначе јако зимогрожљив, кад је зима не излазим из куће осим кад баш морам, а кад се вратим, истуширам се врелом водом, ошурим се скроз. Сви остали кажу да се на зиму угоје, а ја пропаднем сав, по 10 кила скинем јер се стално разболим, добијем грип, па не могу да једем и то све. У кући ја обујем по два пара чарапа и само седим поред радијатора, а мој другар, кад одем код њега, у атлет мајци, а ја му кажем: "Дај човече, обуци се макар кад сам ја ту, не могу да те гледам тако, језа ме пролази", а он као боди билдер, мо'ш мислити, стално ради у теретани, диже оне тегове, и пије оне неке црвене таблете, не знам како се зову... И скроз му се пореметили хормони, сада не може да оплоди, има лење сперматозоиде, не може да има децу, мора да иде на неке терапије, забранила му докторка да пуши, да пије, да једе слано много, масно... А и длаке почеле свуда да му расту, на леђима, на раменима, а ја му лепо говорио да не пије та срања, да му неће бити добро од тога, а он ме не слуша, каже: "Ти си сељак!" Пази молим те, ја сељак, али макар сада немам длаке свуда и могу да јебем и пијем како хоћу. Зато кажем ти, немој никада то да пијеш, то је срање, само ћеш се сјебати."
Ух јеботе. Од "јел теби хладно" до "длака на леђима".
И ту дође спасоносна деведесет петица. Само чујеш њега: "Е, кажем ја, боље врабац у руци него голуб на грани, нећу да се зезнем па да ми не дође осамдесет девет" и уће човек унутра са мном. "Немоој то!" викнуо сам у себи. И ту ја видим неког дечка ког једва да знам и кажем као: "Е, ено ми га друг, здраво, све најбоље", а он као "Е, здраво, здраво" па оде и седе поред неке девојке. Са дечком прозборим неке три глупе реченице и он сиђе на следећој станици, а ја седнем. Гледам испред, ушао је у причу и са том девојком, мада је она више гледала у прозор него у њега, па изађе пре Сава центра, вероватно да иде до Газеле нешто да чека. Ја наставим до Дома омладине.
Глагољив човек брате.
Ал' добро је рекао, паз'те се тих срања у теретани. Јебеш мишиће кад депилираш леђа на недељу дана.

Ето шале ниоткуда!

Следећи виц већ постоји у народу, ја сам га за ову прилику само мало изменио и прерадио.

* * *

Њујорк је у питању, а година је 1933. Кинг Конг се ослободио и почиње да хара градом. Разбија, гази, циркус прави, а на крају се, као врхунац свега, попне на Емпајер Стејт Билдинг и почне да руши авионе америчке војске која покушава да га убије.

Њујорчани у шоку, не знају шта ће. Један се досети: „Хајде да зовемо Кларка Кента алијас Супермена, он сигурно може да убије Кинга Конга и да нас спасе!“ Позову они Супермена, Супермен ту долети у најкраћем року у оном костимчету, па викне: „Хеј ти, мајмунчино једна, престани да тероришеш град, да те не бих испресавијао ту!“ Кинг Конг га гледа, мисли се у фазону „ко је сад па овај магарац у трикоу?“, и само замахне руком и спљеска га као комарца. Људи преплашени, хоће да умру од страха.

Један од људи из масе се сети: „Ма какав Супермен, какви бакрачи, он је одувек био као жена нека у оним хеланкама! Хајде лепо ми да зовемо Бруса Вејна алијас Бетмена, он је прави правцати суперхерој са све бетмобилом и тиме!“ Зовну они Бетмена тако, стиже он бетмобилом из Готама за пола сата, излази ширећи се, каже Робину: „Можеш ти да останеш у колима да ме чекаш, слушај музику, ево мене за 5-10 минута.“ Дође тако Бетмен испред зграде на коју се окешао мајмун па се продере: „Кинже Конже, да си одма побегао одатле на оно твоје острво да те не видим више, немој да ти се пењем горе, има хаос да направим!“ Гледа га Кинг Конг, не може се начудити, мисли у себи: „Где ли налазе овакве фрикове, пази му капицу ову са овим кретенским ушима, Боже ме сачувај!“, па скупи шлајм и пљуне Бетмена тако да се овај моментално удави у зеленом. Лудило на улици, деца плачу, жене вриште, Робин само дао гас кад је видео шта се догодило са његовим другаром и запалио са бетмобилом. Потпуно безнађе завладало, људи не знају кога више да зову, а мајмун не планира да сиђе оданде и да их остави на миру.

Кад тада једном од људи из масе сине: „Знам ја кога ми треба да зовемо, знам ја ко једини може да порази Кинга Конга својим моћима! То је, људи, нико други до Драган Марковић алијас Палма, председник Јединствене Србије!“ Шта ће људи, немају баш много да бирају у оваквом тешком часу, зовну они Палму да дође и спаси Њујорк од пошасти. Палма долеће у рекордном року чартером из Сурчина који му је Кришто обезбедио, излази па каже: „Извињавам се што сам мало касније стигао, имао сам кик-бокс спаринговање са мојим великим другаром Ивицом.“ Дође Палма до Емпајер Стејта па дрекне на мајмуна: „Мајмуне један, ја ти саветујем да што пре нестанеш са те зграде и пустиш ове људе на миру, јер ако те ја ухватим, нећеш се добро провести! Питај Ивицу какав сам у кик-боксу, он је то најбоље осетио!“ Мајмун гледа у небо, гледа у авионе, није ни извалио ћелавог човека доле, тотално га искулирао. Палма се ту опасно наљути: „'Ало бре! Знаш ли ти ко сам ја? Ја бре знам Бориса, Цецу, замало Шопена и пун курац европских амбасадора? Ти си мене нашао да кулираш, а? [...]“ Примети њега тада КК, сиђе доле, ухвати Палму десном руком и почне да га зачуђено гледа. Палма наставља да се дере, да псује мајмуна, виче како ће звати Шутановца и Кркобабића, а Кинг Конг стави Палмину главу испод свог левог пазуха, почне да трља мислећи у себи задивљено: „Вау! Стик који прича!“